Претрага

Исправка - "Вуков гласник"

Оцена корисника:  0 / 5

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Драги професори и ученици, изашао је нови број "Вуковог гласника". У овом издању поткрала се једна грешка - наиме, ученица Вања МАНОЈЛОВИЋ (II6), ауторка два објављена текста, грешком је потписана као Вања Павловић. У електронском издању часописа, које ће се ускоро појавити на сајту, ова грешка биће исправљена. Извињавамо се поменутој гимназијалки и овом приликом обајављујемо на сајту оба њена текста. 

Она

       Ноћ је. Фарови аута повремено осветљавају тамну силуету поред пута. Јак, хладан ветар, мрси јој дугу црну косу, која личи на штит и чини се да је свуда око ње. Тако је и када нема ветра. Тако је увек.

       Док хода, њене тешке чизме стварају туп звук, као да гази по нечему великом. Сновима. Жељама. Одједном стаје. Као да више нема разлога да настави. Окреће се око себе. Свежањ наруквица јој звецка на руци. Силази на улицу. Стаје на танку белу линију која дели пут. Сада дели још нешто. Нешто важније. Много важније. Сакривала се целог живота, мисли, али сада је време да се нешто промени. Светло се појављује иза дрвећа и устремљује се на њу. Затвара очи. Парајући звук кочења, али не и ударца. Избезумљен, човек излази из аутомобила. Када схвати да му се девојка вероватно само причинила, он се враћа у ауто и одлази уз заглушујући звук мотора.

       Сунце обасјава улицу. Једини доказ да је скоро целу прошлу ноћ падала киша јесу барице које су, као у неком редоследу, поређане низ улицу, у редоследу који води до гомиле наруквица које се пресијавају на сунцу.

Вања  Манојловић   II6

Хаос

       Док трчи, она покушава да се сети шта се десило прошле ноћи и како је дошла до старе грађевине на углу улице. Један део зграде већ је потпуно оронуо, стакла на прозорима су полупана а изнутра допире ужасан мирис.

       Одавно је већ одмакла од зграде. Задихана, она стаје. Људи пролазе поред ње, и не примећујући је, али она и те како примећује њих. Суморна, бледа лица су свуда. Црне очи и танке, скоро сиве усне, одлично се уклапају у окружење. Иако је знала да не гледају у њу, осећала је њихове очи свуда по себи. Још увек задихана, наставила је да трчи кроз, чинило јој се, сив ваздух. Као да је то сивило потекло од људи са непробојним штитовима око себе. Трчећи без циља, осети сажаљење према њима, јер, знала је како је то. И заиста, када би покушала да се прогура између њих, када би их руком случајно закачила, они би продужили даље, не осетивши ништа. Сажаљење које је осећала према њима, сада је осећала према себи. Да ли ће и она временом посивети? Сада је трчала. Сама. Више ничега и никога није било да је у томе спречи. Али, да ли је побегла од њих или од себе? Више није осећала умор. Више није осећала ништа. Само је трчала. Изгледало је да сада има циљ, али одједном губи тло под ногама и пада. Врисак. Гледа око себе.

       Познати зидови облепљени постерима. Познати тепих. Познате завесе. Познати кревет у ком се налази. Она се руком придржа за ноћни сточић поред кревета, умало не оборивши шарену лампу. Али, на руци је још увек нешто недостајало. Наруквице.

Вања  Манојловић   II6