Претрага

Смерови

Говор Димитрија Павлова са завршне свечаности Ђачког Вуковог сабора

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

Драги моји суграђани и драги наши гости,

Велика ми је част и задовољство да мој први јавни говор буде баш затварање Ђачког Вуковог сабора, и то баш у Тршићу, код моје Лознице. Драго ми је што сам део ове велике и драге манифестације. Имали смо прилику да присуствујемо, а и учествујемо, у великом броју активности протекле седмице. Стотине ученика и студената су били део ликовних, језичких и етнолошких радионица а заживела је и позоришна сцена, па су Лозничани имали прилике да погледају и низ сјајних представа. Пуно креативности, пуно дружења, нових пријатељстава и пуно културе. И тако све од 1971. године, од када су првобитни сусрети школа које носе Вуково име прерасли у традиционалну манифестацију Ђачки Вуков сабор.

И тако сваке године у мају, у Вуковом Тршићу. Нашем Тршићу. Негујемо и чувамо културу. То нам је у аманет оставио наш Вук – да негујемо писменост и образовање. Да тежимо просвећености и тако будемо богати људи. У времену у ком је све постало релативно, образовање је једина константа, једина вредност која се не може оспорити, јер знање јесте моћ. И зато мислим да томе треба тежити – на усавршавању сопственог интелекта и личности. Понекад погрешно покушавамо да променимо свет. Треба на себи да радимо и себе да мењамо. Да себи поставимо праве оријентире и не изгубимо се у свеприсутном незнању, кичу и површности.  Овде долазе на ред мотивација и амбиција, без којих нема истинског учења јер, не учимо за школу, већ за живот. Предуслов за прави успех у животу су постојање жеље за знањем и радозналост коју нам подстичу породица, професори, пријатељи. Мало шта сам у животу научио причањем, већ постављањем питања. Више вредимо ако више знамо. Свака научена лекција, страни језик, прочитана књига, нацртана слика, одсвирана композиција, написана песма, решен задатак, добијена утакмица, направљен препарат – све је то знање које нас обогаћује, формира и оспособљава за живот.

Могућности су безбројне, а живот је тек пред нама. Верујем у моју Z генерацију. Верујем да одрастамо у успешне и продуктивне људе и да нас у будућности чекају велика дела. Знамо шта хоћемо, а знамо и шта нећемо, и верујемо у себе. Спремни смо за препреке и изазове пред нама и гајимо идеје, а не илузије.

И опет ћу рећи - поносан сам што потичем одавде. Поносан сам на свој град који ме подржава у мом образовању; поносан сам и на своју Антину школу одакле је све кренуло, и на моје IV1 и наш јучерашњи последњи дан у гимназији. Расућемо се на различите стране, али ћемо се свом граду увек враћати. И увек ћемо с поносом истицати да смо из Вуковог краја, из Србије као што је и сам Вук Караџић увек истицао: „Ја сам се у Србији родио и узрастао и мислим да на свијету нема љепше земље од Србије, ни љепшега места од Тршића.“

 

Видимо се догодине у мају!