Холивуд седамдесетих прави скупе, интелигентне филмове који се могу упоредити са најбољим остварењима претходних деценија. Кум (The Godfather, 1972) Френсиса Форда Кополе са Марлон Брандом и Ал Паћином је доживео велики успех. Кополиним стопама су даље ишли редитељи: Мартин Скорсезе, Стивен Спилберг, Џорџ Лукас, Брајан де Палма, Питер Богданович, Џон Карпентер и многи други. Три године касније излази и други део Кума са Ал Паћином и Роберт де Ниром. Још једном су се биоскопи напунили и профит повећао када су изашли блокбастери Ајкула (Jaws, 1975) и Ратови звезда (Star Wars, 1977). Велики хит је био филм Џорџа Лукаса Амерички графити (American Graffiti, 1973), филм о адолесцентима вођеним рокенрол идејама, а већ 1977. се појављује нови блокбастер Спилберга – Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind). Исте године и Ени Хол (Annie Hall), романтична комедија Вуди Алена,  постаје популаран филм код мало старије публике. Улоге тумаче Дајен Китон и Вуди Ален, као и у филму који излази 1979 – Менхетн (Manhattan). Марлон Брандо ће потврдити своје сјајно глумачко умеће у још два филма – Последњи танго у Паризу (UltimoTango a Parigi, 1979) Бернарда Бертолучија и Апокалипса данас (Apocalypse Now, 1979) Ф. Ф. Кополе. Стенли Кјубрик режира свој познати филм Паклена поморанџа (ClockworkOrange, 1971), a Дон Сигел исте године Прљавог Харија (Dirty Harry) са Клинтом Иствудом. Велики блокбастери су култни хорор Истеривач ђавола (The Exorcist, 1973) и Грозница суботње вечери (Saturday Night Fever, 1977). Вредни филмови су и студија америчке културе Нешвил (Nashville, 1975) Роберта Алтмана и Кинеска четврт (Chinatown, 1974) Романа Поланског.

Седамдесетих се рађа нови немачки филм (das neue kino) чији је неоспорни предводник познат и продуктиван Рајнер Вернер Фасбиндер. Ствара у почетку мелодраме а касније видно под утицајем Годара. Најпознатији филмови укључују: Пиљар (Händler der vier Jahreszeiten, 1971), Горке сузе Петре фон Кант (Die bitteren Tränen der Petravon Kant, 1972), Сви други се зову Али (Angst essen Seele auf, 1974), Право јачег на слободу (Faustrecht der Freiheit, 1975), Брак Марије Браун (Die Ehe der Maria Braun, 1979) и Вероника Фос (Die Sehnsucht der Veronika Voss, 1982). Вернер Херцог ствара паралелно са Фасбиндером, а његова најбоља остварења су: Агире, гнев божји (Aguirre, der Zorn Gottes, 1972), Тајна Каспара Хаузера (Jeder für sich und Gott gegen alle, 1974), најлепши и најзагонетнији филм Стаклено срце (Herzaus Glas, 1976), Носферату, фантом ноћи (Nosferatu: Phantom der Nacht, 1979), Фицкаралдо (Fiztcarraldo, 1982). Најновији редитељ из покрета новог немачког филма је Вим Вендерс који је стекао углед највише захваљујући филму У току времена (Im Lauf der Zeit, 1976), а познати су:  Пријатељ из Америке (Der amerikanische Freund, 1977), дирљиви Ников филм (Lightning Over Water, 1980), Стање ствари (Der Standdes Dinge, 1982), сјајна америчка одисеја самоспознаје Париз, Тексас (Paris, Texas, 1984) и чаробно ремек-дело Небо над Берлином (Der Himmel über Berlin, 1987), са наставком Тако далеко а тако близу (In weiter Ferne, sorah!, 1993) и До краја света (Bis das Ende der Welt, 1991). Андреј Тарковски 1979. режира познати Сталкер (Stalker, 1979) а пре њега Соларис (Solarys, 1972) и Огледало (Zerkalo, 1975). Милош Форман ће постићи завидан успех 1975. филмом Лет изнад кукавичјег гнезда (One Flew Over the Cuckoo's Nest, 1975) као и 1979. филмом Коса (Hair, 1979). Велики хит из 1978. је филм добитник пет Оскара – Ловац на јелене (The Deer Hunter) Мајкла Ћимина, a Мартин Скорзезе је постигао успех филмом Таксиста (The Taxi Driver, 1976).(назад, на почетак) (следећа страна)