Након једног века целулоидне траке, деведесетих се прешло на дигитално снимање филмова. И док су велики студији били концентрисани на блокбастере као што је Титаник, независни произвођачи су производили интелигентне драме за одрасле које су постигле популарност више него икада захваљујући филмовима попут Петпарачких прича (Pulp Fiction, 1994). Нова технологија је донела нове могућности за спектакуларне историјске епове попут Титаника (Titanic, 1997), Гладијатора (Gladiator, 2000), и филмове фантазије као што су Господар прстенова (The Lord of the Rings, 2001, 2002, 2003) и серија о Хари Потеру (Harry Potter, 2001–). Вуди Ален режира своје Мужеве и жене (Husbands and Wives, 1992), а Метју Касовиц, данас један од водећих француских режисера, популарну француску драму Мржња (La Haine, 1995). Други популарни филмови су: Дежурни кривци (The Usual Suspects, 1995), Бекство из Шошенка (The Shawshank Redemption, 1994), Вештица из Блера (The Blair Witch Project, 1999), Борилачки клуб (Fight Club, 1999) Дејвида Финчера, а претходно и његов Осми путник (Alien, 1992), Седам (Seven, 1995), као и Чудесни случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button), Оскаром награђени филм из 2008. Неколико талентованих режисера је испливало из независног сектора. Браћа Џоел и Итан Коен или „двоглави режисер“, како их зову, познати су по својим филмовима: Фарго (Fargo, 1996), Велики Лебовски (The Big Lebowski, 1998), Човек који није био тамо (The Man Who Wasn’t There, 2001) и Нема земље за старце (No Land for Old Men, 2007). Један од најпознатијих независних режисера је Џим Џармуш, који је после успешних филмова у осамдесетим Чудније од раја (Stranger than Paradise, 1984), филм који се и данас сматра једним од најбитнијих независних филмова, и Под руком закона (Down by Law, 1986), снимио популарне Ноћ на земљи (Night on Earth, 1991), Пут самураја (GhostDog: The Way of the Samurai, 1999) и Кафа и цигарете (Coffee and Cigaretes, 2003). Међу независне спада и Гас ван Сент који је касније почео снимати комерцијалније филмове попут: Мој приватни Идахо (My Own Private Idaho, 1991), Добри Вил Хантинг (Good Will Hunting, 1997) и Слон (Elephant, 2003). Међу јако утицајне режисере спада Пољак Кшиштоф Кјешловски, најпознатији по серији филмова Декалог (Dekalog, 1989), затим Кратком филму о убиству (Krótki film o zabijaniu, 1988), Кратком филму о љубави (Krótki film o miłości, 1988) и Три боје: плава, бела, црвена (Trzy kolory, 1993, 1994, 1994). Копола режира трећи део о породици Корлеоне, Кум (1990), а исте године излазе Скорсезеови Добри момци (Goodfellas), 2002. Банде Њујорка (The Gangs of New York), а 2006. добија свој први Оскар за филм Двострука игра (The Departed). Деведесетих се пробија ново лице – Квентин Тарантино прво својим филмом Улични пси (Reservoir Dogs) 1992. године, а две године касније потврђује свој квалитет филмом Петпарачке приче (Pulp Fiction), због којег је измакла Златна палма у Кану Кјешловском за Три боје.

Од 2000. па на овамо значајни су режисери: Оскаром награђени Мајкл Гондри за филм Вечни сјај беспрекорног ума (Eternal Sunshine of the Spotless Mind, 2004), познати хонгконшки редитељ Вонг Кар-Ваи са својим високо естетизованим ремек-делом У расположењу за љубав (In the Mood for Love, 2000), ћерка Френсиса Ф. Кополе – Софија Копола са Изгубљенима у преводу (Lost in Translation, 2003), Питер Џексон са трилогијом Господар прстенова и Стивен Содерберг са филмом Путеви дроге (Traffic, 2000). Значајни су филмови Божји град (Cidade de Deus, 2002) Фернанда Меирељеса, и Притајени тигар, скривени змај (Crouching Tiger, Hidden Dragon, 2000) тајванског режисера Анг Лија. (назад, на почетак)