Као датум рођења кинематографије узима се дан када је по први пут јавно, са наплаћивањем улазница, организована пројекција филма. Пројекција је одржана 28. децембра 1895. у локалу „Гран кафе“ у Паризу, на Капуцинском булевару.  Организатори пројекције били су браћа Луј и Огист Лимијер, власници фабрике фотографског материјала у Лиону. Њихов први филм је био Излазак радника из фабрике Лимијер (La Sortie de l'Usine Lumière à Lyon, 1895) у којем видимо велику капију фабрике браће Лимијер, капија се отвара и радници излазе.

По данашњим критеријумима њихови први филмови су заправо само један дужи кадар – камера је непокретна, испред ње се нешто креће а дужина филма је била условљена дужином траке која се тада производила. Такви су и њихови остали филмови – Улазак воза у станицу (L'Arrivée d'un Train en Gare de la Ciotat, 1895) који је можда и њихово најпознатије остварење (прича се да су људи безглаво бежали од филмског платна видевши локомотиву како се креће ка њима); Бебин доручак (Le Repas, 1895) у ком Огист храни своју ћерку; и Бура на мору (La Mer, 1895). Једини филм који одскаче јесте Поливени поливач (L'Arroseur Arrosé, 1895) који се сматра првом филмском комедијом. Радњу филма чине баштован који цревом залива башту, долази дечак који стане на црево и попрска баштована који провири у крај црева. Рушење зида је још један филм из прве серије филмова браће Лимијер, у коме је снимљено рушење - које пуштено отпозади ствара слику поновне изградње зида. Овај поступак га чини првим филмом са специјалним ефектима.

Браћа Лимијeр су спојили фотографију, илузију покрета и пројекцију, сва три елемента на којима је заснована кинематографија и од тада ће помама за покретним сликама бити све већа. Они су обучили неколико младих људи да рукују кинематографом и послали их широм света да рекламирају уређај. Већ 1896. Лимијерови су посетили бројне земље, а 6. јуна те године Београд је имао своју прву кинематографску пројекцију.

Међутим, прву и најважнију карику између техничке атракције и будућег положаја и функције филма поставиће Жорж Мелијес. Он је био мађионичар, карикатуриста, проналазач и власник позоришта. Одгледавши прву пројекцију браће Лимијер 1896. године, одмах је одлучио да филм уврсти у програм свог позоришта.  Убрзо је своје позориште преобразио у биоскоп и почео је самостално писати сценарија, режирати, глумити и приказивати своје филмове.

Мелијес је од техничке атракције направио спектакл. Вођен захтевима свог посла, техничке особине филма је користио за добијање ефекта разних трикова. Тако рецимо, док је правио филм о уличној сцени у Паризу камера му се закочила приликом снимања изласка омнибуса из тунела. Када је поново пустио машину у рад, уместо омнибуса наишла су погребна кола, тако да је при пројекцији изгледало као да се омнибус претворио у кола. На основу тог инцидента, Мелијес је схватио могућности манипулисања временом и простором, као и да филм не мора обавезно поштовати законе емпиријске стварности, јер је филм у извесном смислу посебна стварност која има сопствене структуралне законитости.

Нажалост, он је ово сазнање само делимично применио. По начину снимања његови филмови припадају категорији снимљеног позоришта, камера је непокретна, тачка гледишта нарације ригидно статична, а своје филмове је замишљао пре у форми драмских сцена него кадрова. Ипак, он је први уметник играног филма. Његов најпознатији и најутицајнији филм је Путовање на Месец (Le Voyage dans la Lune) из 1902, први дужи филм од16 минута научно-фантастичног жанра. Сачувана је и једна адаптација Жил Верна 20 000 миља под морем (20,000 Lieues Sous les Mers, 1907). Све скупа, снимио је око 500 филмова, али након 1912. је опало интересовање за његове филмове, и Мелијес, дубоко разочаран уништава велики део својих негатива и напушта кинематографију.

Делатност још једног Француза је обележила светску кинематографију. То је био Шарл Пате, који се за филм заинтересовао као рационалан пословни човек и који је први схватио економске механизме по којима кинематографија треба да функционише. Уочио је међусобну зависност производње, промета и приказивања филмова и он ће формирати кинематографију као индустријску делатност, те се због тога он може назвати првим филмским индустријалцем. Он је 1900. основао предузеће „Браћа Пате“, које ће извршити пресудан утицај на све области кинематографије. Тако је створио неопходну поделу рада у оквиру кинематографије а његово предузеће је битно и због стварања новог покрета у играном филму – уметнички филм или Film d'Art. Неки овај покрет називају „првим префињеним помаком покретних слика“. С једне стране, продукција је користила најкреативније позоришне таленте, водеће композиторе и еминентне позоришне редитеље, али с филмске тачке гледишта продукције Filmd'Art су статичне ако не и регресивне по њиховом потпуном прихватању позоришног модела.

Поред Француске и САД, производња филмова се развијала и у Енглеској у оквиру Брајтонске школе (Џејмс Вилијамсон, Џорџ Смит, Вилијам Пол), а до Првог светског рата запажену улогу су имали италијански филмови. Ниједна друга земља није више урадила за напредак дугометражног филма од ње. Године 1911. рођен је италијански суперспектакл филмом Последњи дани Помпеје (Gli ultimi giorni di Pompei, 1913) режисера Казеринија (тај филм је међутим добио признање једино због своје дужине и око хиљаду статиста), адаптација нобеловца Х. Сјенкјевича Кво вадис? (Quo vadis?, 1912) редитеља Ерика Гвацонија, који је установио конвенционални облик суперспектакла и освојио светско тржиште. Најбољи филм из тог доба јесте Кабирија (Cabiria, 1914) који је режирао Ђовани Пастроне и који је садржао неке веома битне иновације у области филмске технике. Италијански филм ће лансирати и прву филмску звезду, Лиду Борели. (назад, на почетак) (следећа страна)