Језик „живих слика“ је рођен са проналаском кинематографа али је ипак било потребно неко време да се дефинишу и његове особине. Историчари и естетичари филма су касније, на основу сачуваних филмова, покушали да утврде редослед којим су се појављивали елементи филмског језика, али пошто је тешко да ће се то икад урадити, наводимо прве кораке филма ка уметности.

Већ у Уласку воза у станицу срећемо богатство утисака које могу да донесу живе слике, као и бројне елементе филмског језика. Композиција путничког воза улази у кадар из даљине, дијагонално према правцу камере. Воз пролази иза камере, путници излазе и улазе, жена долази из дубине кадра до средње-крупног плана, тако да имамо читаво богатство покрета. Камера је била тако добро постављена да се возови и дан данас најчешће снимају са истим положајем камере.

Прву вожњу камере, или у филмској терминологији фар, начинио је Ежен Промио, један од сниматеља Лимијерових, возајући се у венецијанској гондоли. Енглез Смит је 1898. свесно употребљавао крупни план у филму Смешна лица, а Мелијес убацује нарацију. Ипак најважнију улогу одиграће Дејвид Ворк Грифит, који ће обликовати језик и изражајна средства филма.

Д. В. Грифит је човек кога често називају „оцем филмског екрана“, „првим великим филмским аутором“ или „Шекспиром екрана“. Његов најпознатији филм је Рађање једне нације (The Birth of a Nation) из 1915. године, филм који је добио назив „дрски монструм“ јер је био предугачак а за тему има повратак војника у Јужну Каролину након грађанског рата и оснивање Кју-клукс клан. Због расистичких сцена, величања клана и кривљења историјских чињеница био је забрањен у многим земљама. Међутим, и поред мана то је било дело филмског генија, или, другим речима, право уметничко дело.

Већ у ранијим филмовима Грифит је увео неке иновације, нарацију монтажом и нарацију унутар кадра. Он монтира кадрове различитих просторних дужина (простор) а схватио је и да што су краћи кадрови, већа је и напетост код публике (време). Такође, он је експериментисао са осветљењем, увео је пробе за глумце које раније нису постојале већ се снимало већ из првог покушаја, компонује кадрове по дубини и не дешава се све у првом плану, прави разне визуелне метафоре унутар кадра као и графичка улепшавања. Његов наредни филм заправо представља одбрану његовог права да направи Рађање једне нације, и 1916. прави Нетрпељивост (Intolerance). За овај филм је измислио појам паралелне монтаже (паралелна монтажа поставља наизменично два или више токова радње), иако је паралелну монтажу један од првих користио Британац Вилијамсон.

Грифитови уметнички резултати су утицали на бројне редитеље немог филма, а Ајзенштајн је тврдио да у филмском језику не постоји ништа што Грифит није открио. Може се рећи да је он уз Сенета и творац неме бурлеске. У немом периоду, када је филм био лишен звука, филм је био окренут покрету, који су често били пренаглашени и препуни акције до граница могућег. Гужве, падови и туче су основна средства комичног у немим бурлескама - која се често називала и слепстик комедијом. Слепстик комедију је усавршио Мак Сенет, глумац и продуцент, за којег су радили бројни комичари, почев од скитнице Чаплина, дебелог Фети Арбакла, Бастер Китона и др.

Пошто је филм желео да створи потпуну илузију стварности, недостајао му је звук. Било је доста покушаја додавања звучне пратње слици, и то су филмови које називамо „озвученим“. Било је покушаја наснимавања звука на плоче, али их је било јако тешко ускладити са одвијањем радње на екрану а и биле су недовољно јаке да би их гледаоци чули. Међутим, почетком двадесетих година прошлог века наука долази до решења записа звука. Научници су успели да звучне таласе претворе у електричне импулсе, а ове да претворе у светлост променљивог интензитета, чији титраји одговарају звучним таласима. Ту променљиву светлост било је могуће забележити на филмској траци, поред одговарајуће сличице на филму. Зато је овај систем добио назив „оптички запис звука“. Пројекција се вршила тако што је посебан извор светлости просветљавао фотографију звука (фонограм), а иза тог извора светлости и слике звука постављана је фотоћелија, осетљива на промену интензитета светлости. Пролазећи између извора светлости и фотоћелије, фонограм је мењао интензитет светлости који пада на фотоћелију и то је стварало променљиве електричне импулсе који су претварани у звук. Фотоћелију је усавршио са својим сарадницима Ли де Форестом. Патент је био власништво познате компаније „Бел“, и понудили су га компанији Фокс, која није била заинтересована. Пошто је 1927. година била прва година пада прихода у кинематографији, и мали произвођачи су били у кризи, патент је откупило предузеће Браћа Ворнер (Warner Bros. је продуцирао чувени филм из 1952. Singing in the Rain који говори управо о тим догађајима) и снимило први звучни филм  – Џез Певач. Тај догађај сматра се почетком ере звучног филма. Филм је постигао невероватан успех код гледалаца који нису желели више да гледају неме филмове.

Појављују се нови филмски ствараоци; сада је било могуће приказивати и много комплексније приче, па се често екранизују литерарна дела. Такође, уочљивије су биле разлике између националних кинематографија. Постаје очигледно да су филмови део националне културе, снажно средство идеолошког утицаја и пропаганде, па се доносе и први закони о кинематографији којима земље штите националне кинематографије и културне вредности у њој. (назад, на почетак) (следећа страна)