На почетку ХХ века Немачка је кинематографски заостајала за САД, Француском, Данском, Енглеском. Међутим средином друге деценије ХХ века формира се немачки експресионизам, а родоначелник тог правца је филм Кабинет доктора Калигарија (Das Cabinet des Dr. Caligari) снимљен 1920. године. Редитељ је био Роберт Вине, а писац сценарија Карл Мајер. Експресионизам на филму инсистира на подсвести, мрачним деловима душе и понашања а радња филма је смештена у искривљен и неприродан декор. То је свет каквим га виде нервно поремећене особе, па је камера имала веома важну улогу, те су у остварењу дела битни сви учесници – сценаристи, сниматељи и редитељ. После неколико година овај правац прелази у нешто умеренији облик звани kammerspielfilm или камерни филм, чији оснивач и носилац жанра јесте Карл Мајер, сценариста. Камерни филм је задржао морбидне психолошке теме али их је стављао у реалистични контекст.

Под утицајем Грифита, камерног филма и импресионизма у сликарству формира се француски импресионизам у кинематографији. Главни представници правца су Абел Ганс, Рене Клер, Жермен Дилак, Жан Епстени и др. Најпознатији филм из тог периода је филм Абела Ганса Наполеон (Napoléon, 1927). Уз импресионизам развија се и француска авангарда у оквиру које се врше нека енергичнија истраживања могућности филма. Тада се јављају и уметници који припадају надреалистичком правцу. Први надреалистички филм режирао је Жермен Дилак, 1927. и то је Шкољка и свештеник (La Coquille et le Cleryman) а 1928. Луис Буњуел са Салвадором Далијем снима веома познати надреалистички филм Андалузијски пас (Un Chien andalou).

Данска кинематографија је у периоду немог филма имала нарочитог успеха. После серије филмова редитеља Урбана Гада  са звездом Астом Нилсен, појавио се један од најзначајнијих уметника немог филма – Карл Теодор Драјер. Његов најбољи филм је Страдање Јованке Орлеанке (La passion de Jeanne d'Arc) уметничко дело из 1928. године, урађен пред сам долазак звука.

Шведски филм је такође имао краткотрајног успеха. Њихови филмови су били статични али са лепом фотографијом. Родоначелници скандинавског филма су Виктор Шестрем са својим најпознатијим филмом Кочијаш (Körkarlen) из 1920, и Морис Стилер, чија су најпознатија дела Еротикон (Erotikon) из 1920. и Сага о Гести Берлинг (Gösta Berlings saga) у ком је запажена млада глумица Грета Гарбо. Она ће постати једна од највећих звезда у историји кинематографије.

У Француској се највише Рене Клер противио увођењу звука, међутим врло брзо ће променити мишљење и створити вредно дело Под крововима Париза (Sous les toits de Paris, 1930), а касније и филмове Милион (Le million, 1931) и Дајте нам слободу (À nous la liberté, 1931), оба из 1931. Уз Клера, јавља се још неколико значајних редитеља – Реноар, Фејдер, Карне, Дививије, који дају француској кинематографији филмове високе уметничке вредности.

У Британији значајан је Александар Корда, који 1933. режира први британски филм који је има успеха у САД-у Приватни живот Хенрија VIII (The Private Life of HenryVIII, 1933), затим Ентони Есквит са Јавите Енглеској (Tell England, 1931) и Пигмалин (Pygmalion, 1938) и Алфред Хичкок који је као двадесетогодишњак почео да ради на филму, цртајући међунатписе, а 1922. режира први филм. Његови најзначајнији филмови, пре но што је отишао за САД, су: Уцена (Blackmail, 1929), Број 17 (Number Seventeen, 1932), 39 степеница (The 39 Steps, 1935). После 1939. прелази у Холивуд. Специјализовао се у жанру трилера и са јединственим стилом остаће један од највећих редитеља. Својим филмовима је већ у раном периоду давао печат не само стилом већ и камео појављивањима – он се у готово сваком свом филму накратко појави, некад врло неприметно.

Фашистичка Италија се, на челу са Бенитом Мусолинијем, нарочито посветила кинематографији. Оснива се Генерална дирекција за кинематографију, која је бринула о италијанском филму, као и Експериментални центар кинематографије – школа за обуку филмског кадра. У оваквим условима стварао се велики број филмова, који ипак, упркос контроли Мусолинијев пропагандни апарат није успео да потпуно подреди својим циљевима. Највише има комедија, лаког и површног заплета, од којих ниједна није нарочито значајна данас.

После почетка Другог светског рата, италијанска кинематографија ће далеко више постати средство фашистичке пропаганде, али ће се тада почети појављивати филмови који ће после рата прославити италијански филм.

Од 1939. до доласка Хитлера на власт, биће створено неколико значајних филмова. Убица (М, 1931) и Др Мабузе, коцкар (Dr. Mabuse, der Spieler - Ein Bild der Zeit, 1922) Фрица Ланга ће наговестити политичке прилике које ће донети Хитлер, користећи се достигнућима експресионистичких филмова.

Амерички редитељ еротике, сензационалне лепоте и атмосфере, Јозеф фон Штернберг, снимио је 1930. у Немачкој чувени филм Плави анђео (Der blaue Engel, 1930) са Марленом Дитрих и Емилом Јанингсом у главним улогама.

Георг Вилхелм Пабст, снимио је значајне филмове – Западни фронт 1918 (Westfront 1918, 1930) који се сматра његовим ремек-делом и Просјачка опера (L'opéra de quat'sous, 1931).

Од 1934. па до краја рата кинематографија ће бити у рукама нациста и у потпуности служити њиховим интересима. (назад, на почетак) (следећа страна)