Од 1918. до 1921. године готово сви филмови у Совјетском Савезу су филмске новости, тзв. агитке, или кратки пропагандни филмови, па је тако совјетски филм рођен као филм пропаганде, у документарном облику. Први велики уметник – стваралац и теоретичар документарног филма био је Дзига Вертов. Окупља око себе групу младих документариста који су себе називали филмско око, и снимали су журнале, месечне прегледе и разне документарне филмове које називају кино-око и кино-истина. Убедљиво најпознатији филм јесте Човек с филмском камером (Chelovek s kino-apparatom) из 1929. године. Настављају правити филмове и у ери звучног филма (кино-око + радио-ухо).

Заједно са Вертовим, суоснивач совјетског филма био је Лев Куљешов, који је држао чувену Куљешовљеву радионицу, коју су похађали и каснији велики редитељи Сергеј Ајзенштајн и Всеволод Пудовкин. Куљешов је правио разне експерименте на пољу монтаже, желео је да открије начин на који филм означава, па је на основу истраживања дошао до теорије по којој кадар (кинематографски знак) има 2 вредности – ону коју сам по себи поседује као слика стварности и ону коју добије кад се умонтира са другим кадровима. Све ово ће касније доста утицати на једног од највећих теоретичара филма свих времена – Сергеја Ајзенштајна.

Ајзенштајн је прво радио као сценограф, па као позоришни редитељ. Још тада је направио свој први кратки филм Дневник Глумова (Dnevnik Glumova, 1923), пародију на филмске новости Вертова и дефинисао своју чувену „монтажу атракција“ чији је манифест изашао у листу Мајаковског. Он каже да је атракција сваки елемент који се може математички прорачунати тако да произведе одређене емоционалне шокове, па је тако у својим представама често имао акробатске атракције. Задовољава се позориштем и одлучује да пређе на филм рекавши да је „апсурдно усавршавати дрвени плуг већ је потребно наручити трактор“. Његови најпознатији филмови су Штрајк (Stachka, 1925), који инаугурише класични период совјетског филма, Октобар (Oktyabr, 1928) а Оклопњача Потемкин (BronenosetsPotyomkin, 1925) је заједно са Рађањем једне нације и Грађанином Кејном (CitizenKane, 1940) најважнији и најутицајнији филм икад снимљен. У њему он примењује своју нову технику монтаже.

Његова размишљања о монтажи била су усмерена ка успостављању јединственог филмског језика заснованог на психолошким асоцијацијама или стимулацијама које имају мало или нимало везе са наративном логиком – то је више поетски него наративни језик. Његова теорија дијалектичке монтаже се одвија у складу с марксистичком дијалектиком. Она се заснива на непрекидном сукобу у ком се сила (теза) сукобљава са противсилом (антитезом) које дају потпуно нови феномен који није прост збир двеју сила него нешто веће и различито од обеју – синтезу, која постаје нова теза дијалектике. То је Ајзенштајн применио на кадрове – ћелије монтаже, што је нарочито приметно у Оклопњачи Потемкин посебно у сцени степеница у Одеси.

За разлику од Ајзенштајна који је имао интересовање за масовне епопеје, приступ филму више личне природе имао је Всеволод Пудовкин, у самом врху совјетских стваралаца чији су филмови и теоријски радови уврштени међу најзначајнија класична дела кинематографије. Његов најпознатији филм је Мати (Mat, 1926), према познатом роману Максима Горког, из 1926. године. Битан је и Александар Довженко са својим ремек-делом лирског филма Земља (Zemlya) из 1930.

Међутим, совјетска кинематографија ће се од уметнички најзначајније кинематографије срозати на ниво просечне, а касније и испод тога. (назад, на почетак) (следећа страна)