У рату није било говора ни о каквој уметничкој слободи изражавања, а да је била ван интереса државе и ратне пропаганде. У Немачкој филмска индустрија је била под Гебелсовом управом од 1933. до 1945. Он је знатну количину енергије трошио на забрањивање „нездравих“ и непожељних филмова (као што је Убица), које је називао делима „дегенерисаних уметника“. Гебелс је филм сматрао најважнијим комуникационим медијем ХХ века и подстицао је немачки филм да пре буде тривијалан и ескапистички, јер му је више одговарала нација која се забавља него просвећује.

За све то време, снимљени филмови нису били никаквог квалитета, а једино име вредно спомена је Лени Рифенштал. Она је имала статус неке врсте Хитлеровог званичног редитеља документарних филмова. Два „документарна“ филма је Хитлер лично наручио. Први је Тријумф воље (Triumph des Willens) из 1935. који приказује збор нацистичке партије 1934. у Нирнбергу и у ком је Хитлер приказан као месија који силази са неба у авиону да спасе свој народ. Други филм је Олимпија (Оlympia) из 1936, дугометражни филм о берлинској Олимпијади одржаној 1936. Требало је да тај филм глорификује немачку нацију кроз спортске успехе, али им је планове покварио амерички црни атлетичар Џеси Овенс. Остали немачки редитељи су углавном емигрирали у Холивуд.

У Италији би се понекад обрадила и понека политички неутрална тема, а већ за време рата ће се појавити клице послератног правца италијанског неореализма. Његови носиоци ће бити Виторио де Сика, Лукино Висконти, Роберто Роселини, Алберто Латуада и др.

И кинематографија у земљама савезника је имала пропагандни циљ, а у Русији, земљи која је носила највећи терет супротстављања Хитлеру није било времена за уметност. Пар филмова би требало споменути, Пудовкиновог Суворова (Suvorov, 1941) из 1941, Петровог Кутузова (Kutuzov, 1944) и познати филм Зоја (Soja, 1944) Леа Арнштама.

У Британији се формира нови жанр који даје јако добре резултате – документарно-играни филм. Међу најпознатијим редитељима таквих филмова су Чарлс Френд, Мајкл Павел, Хенри Вот, а ратне филмове су снимали и Ентони Есквит, Керол Рид, Дејвид Лин и др.

Ратни догађаји у Америци су отупели оштрицу цензуре, па ће редитељи, ослобођени робовања лажном моралу, створити велики број сјајних дела. Ипак, да не бисмо мислили да је ово време идиличне слободе у америчкој кинематографији, треба напоменути да се већ 1938. формира „Комисија за испитивање антиамеричке делатности“ и она ће се тек после Другог светског рата прочути по познатим „ловом на вештице“ када су прогањани бројни познати Американци, укључујући и сценаристе, редитеље и др. филмске раднике. Овом темом се бави познати филм Џорџ Клунија из 2005. Лаку ноћ и срећно.

Војска САД је након ступања у рат позвала бројне редитеље да за њу снимају и позив су прихватили: Џон Форд, Вилијем Вајлер, Џон Хјустон, Френк Капра, Џорџ Стивенс и други. Капра је са групом редитеља режирао документарну серију Зашто се боримо (Why We Fight, 1943-1945).

За време рата настају бројни филмови који су у историји кинематографије познати као „црна серија“. То су филмови који се разликују од својих цензуром униформисаних претходника и који се баве за Холивуд неуобичајеним темама критике и анализе свакодневице; окретали су се насиљу, злу, алкохолизму, одсуству моралности. Почетак те „црне серије“ био је филм Џона Хјустона Малтешки соко (The Maltese Falcon) из 1941. године, који се сматра првим филм нуаром. Следе филмови Убити мог драгог (Murder, My Sweet, 1944) Едварда Дмитрика, Лора (Laura, 1944) Ото Премингера и Двоструко осигурање (The Double Indemnity, 1944) Били Вајлдера.

За време рата ће се појавити и Орсон Велс, каснији симбол америчке кинематографије. Његов први филм, Грађанин Кејн означава почетак модерне филмске уметности. Пре филма, Велс се бавио позоришним и радио-драмама. Постао је познат извођењем радио-драме Рат светова. Драма говори о доласку Марсоваца на земљу и која је емитована без најаве и тако убедљиво, да је изазвала невероватну панику у САД, а путеви су били потпуно закрчени аутомобилима који су бежали од места у који су се наводно спустили Марсовци. Грађанин Кејн за тему има новинара који након смрти значајног грађанина покушава да утврди какав је он уствари био. Мишљења су тако различита, чак супротна, да се на крају заправо стиче слика о америчком друштву, а не о покојном моћнику. (назад, на почетак) (следећа страна)