Још за време рата стварају се корени неореализма, а једно од првих значајних дела је филм Лукина Висконтија Опсесија (Ossessione, 1943). Након њега 1945. Роберто Роселини је режирао Рим, отворен град (Roma, città aperta, 1945), који је један од филмова-прекретница, попут Рађања једне нације, Кабинета доктора Калигарија, Оклопњаче Потемкин. Он постаје парадигма италијанског неореализма и стандард за све оно што је следило касније. Наредни битан филм је Крадљивци бицикала (La dri di biciclette, 1948) Витодија де Сике, којег многи сматрају најзначајнијим послератним филмом. Најчувенији филмови четрдесетих су: Филаделфијска прича (The Philadelphia Story, 1940) Џорџа Кјукора, Мале лисице (TheLittleFoxes, 1941) Вилијем Вајлер, Бити или не бити (To Be or Not to Be, 1942) Ернста Лубича, Казабланка (Casablanca, 1942) Михаља Кертеса, Живот је леп (It’s a Wonderful Life, 1946) Френка Капре, Писмо од непознате жене (Letter from an Unknown Woman, 1948) Макса Офилса, Гилда (Gilda, 1946) Чарлса Видора са Ритом Хејворт, Његова девојка петко (His Girl Friday, 1940) Хауарда Хокса, Сенка сумње (Shadow of a Doubt, 1943) Алфреда Хичкока као и чувени црни филм Трећи човек (The Third Man) Керола Рида из 1949.

Након рата појавила се серија филмова са ратном тематиком, проблемима алкохолизма, менталним болестима, деликвенцијом младих итд. Неки од филмова које би требало споменути су: Пропали излет (Lost Weekend, 1945) Билија Вајлдера, Најбоље године нашег живота (The Best Years of Our Lives, 1946) Вилијама Вајлера, Пољубац смрти (Kiss of Death, 1947) Хенрија Хатавеја, Унакрсна ватра (Crossfire, 1947) Едварда Дмитрика, као и Џентлменски споразум (Gentleman’s Agreement, 1947) Елије Казана. (назад, на почетак) (следећа страна)