Грађани Лознице су у петак увече 15. маја око поноћи могли да присуствују необичној сцени. Окупила се повелика дружина адолесцената поред паркираног аутобуса италијанских регистрација испред старог улаза Гимназије „Вук Караџић“. Сви ти тинејџери стоје узбуђени, загрљени и неутешних, сузних лица. Необичној сцени присуствује и неколико одраслих, многи од њих, такође, у сузама...
За оне које не знају или који нису чули, та сцена може изгледати необично, али многи Лозничани знају да је то део традиције која траје више од 20 година. Знају да лознички гимназијаци испраћају своје госте из Италије који су провели претходну седмицу у њиховим домовима. Та традиција је део историје једног пројекта који је започет 2005. године када се једна група ученика Гимназије „Вук Караџић“ отиснула на пут према Италији где су их први пут дочекали вршњаци из Института „Поло Романи“ из Казалмађореа, у округу Кремону у регији Ломбардије. То је био почетак пројекта међународне размене између две школе коју је иницирао професор Умберто Кјарини, из хуманитарне организације „Персона Амбијенте“ која је раније помагала Дом за незбринуту децу „Вера Благојевић“ из Бање Ковињаче. Умберто, пензионисани наставник, пацифиста, еколог, хуманиста, велики заљубљеник у српску културу и њен народ, имао је идеју да приближи два народа стварањем једног моста пријатељства чије ће темеље изградити деца. Пројекат је предвидео да деца живе и спавају код својих вршњака у њиховим домовима, деле оброке за њиховим трпезама, похађају наставу у њиховим учионицама. Сматрао је да се ниједан народ не може боље упознати него кроз непосредан контакт у сопственим домовима и ко боље ако не деца, будућност и једног и другог народа.
Током последњих 20 година, учествовало је преко 600 деце из обе школе, остварени су бројни образовни, научни и туристички пројекти уз традиционалне позоришне предстве које се реализују сваке године кроз заједнички рад на сценарију, режији и глуми њених аутора. Иницирани су контакти између две општине и започет је процес братимљења два града, Казалмађореа и Лознице.
Ове године је и одата посебна почаст професору Умберту Кјаринију коме је у Гимназији „Вук Караџић“ посвећена једна учионица која ће носити његово име и његове идеје о миру и пријатељству. Учионица је званично отворена 12. маја у присуству ученика и наставника који су учествовали у овогодишњем програму.
Историја
Ученици одељења IV-4, у пратњи професора историје Ненада Пешића, посетили су у Музеју Јадра изложбу „Од Невесињске пушке до Солунског фронта”, посвећену хајдучком харамбаши и народном јунаку Пери Тунгузу.
Ауторка изложбе је Наташа Глигорић, праунука Пере Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца у Београду, која овим пројектом негује културу сећања и афирмише завичајно наслеђе у српској јавности.
Перо Тунгуз (1840–1919), рођен у селу Сливља код Невесиња, био је један од вођа устанка Невесињска пушка (1875), као и каснијег Улошког устанка против аустроугарске власти (1882). У Првом светском рату учествовао је као добровољац, прошавши пут од одбране Београда и Албанске голготе до пробоја Солунског фронта.
Посета је реализована у оквиру наставе историје, пружајући ученицима прилику да се непосредно упознају са значајним историјским догађајима и личностима из националне прошлости. Кроз изложене фотографије, архивску грађу и историјске записе, ученици су продубили своја знања о борби српског народа за слободу и очувању националног идентитета.
Овакве активности доприносе развијању историјске свести, неговању културе сећања и подстицању интересовања ученика за проучавање националне историје и културног наслеђа.
